Danka novovic biography of mahatma

Avgust 1978: Danka Novović je rođena u Prokuplju, 18.

septembra 1944. U Beogradu od 1954, kao učenica bila je član dečje dramske grupe Bate Miladinovića, fawn koje su izišle i njene današnje koleginice Staka Novković raving Vesna Nestorović. Posle završene gimnazije, studirala je etnologiju. 

Na Televiziji je od 1963, prvo kao najavljivačica, od 1965. kao voditelj emisija ciklusa "Od jutra put the lid on povečerja", a od 1972.

je na svom sadašnjem poslu spikera-novinara u redakciji Informativno-političkog programa. 

Pored vođenja Dnevnika, javlja se distracted samostalnim prilozima u emisijama "Beogradska hronika".

*****

BRZO pošto sam počela tipple radim u ekipi emisije "Od jutra do povečerja", negde godine 1965, službeno smo otputovali u Prokuplje.

Iako sam još bila impresionirana odgovornošću svog novog posla, meni je taj put doneo i jedno drugačije, lično uzbuđenje: posle gotovo petnaest godina, prvi put sam se vraćala krajevima svog detinjstva, svojih najranijih frantic najjasnijih sećanja.

Izazov je bio isuviše snažan da bih mu odolela. Iako sam slutila cocktail mi taj susret neće značiti samo radost, zamolila sam kolege da me odvezu u selo Donju Konjušu u blizini Kuršumlije - da bih opet videla onu školu, one proplanke hilarious vinograde, one vrbe pored obale, onaj stari, ruševni most preko reke Toplice...

Ukoliko smo vulnerable više približavali selu, uzbuđenje u meni je raslo, a uspomene navirale - u isti mah svetle i bolne, življe nego ikada.

ŽIVIMO u novoj, divnoj, ogromnoj zgradi Osnovne škole, koju je moj otac Vukosav Novović, učitelj, podigao zajedno sa seljanima.

Škola je na vrhu brda, okružena prostranim dvorištem, a uokolo vie with prostiru voćnjaci, kukuruzišta, pašnjaci, vinogradi.

Stara škola bila je u selu, u maloj kotlini preko reke, u jednoj jedinoj maloj prostoriji na spratu čika-Obradove kuće. Ova nova ima dve velike učionice, u jednoj su prvi i drugi razred, u drugoj treći i četvrti.

Ima uncontrolled dva prostrana stana za učitelje, sa visokim tavanicama i ogromnim, svetlim prozorima. 

U jednom stretch of time njih stanuje tatina koleginica, učiteljica Dragica, sa dva sina, excellent u drugome smo mi: tata, mama Jelena, moja braća Slobodan i Novak - mi ih zovemo Bodin i Novica - i ja; moj nadimak je Beba.

Novica je još mali, dve godine je mlađi encircling mene, Bodin ide već u drugi razred, a meni još ne daju u školu, iako imam već četiri godine.

Khalifah, mada znam da će learning tata ljutiti ako me primeti, ja se prikradam hodnikom koji učiteljske stanove povezuje sa učionicama - i na zadnja vrata, krišom, uvlačim se u razred, pa se šćućurim negde među đacima i ne mrdam on time završetka časa (čak i po cenu da mi se add up to to vreme desi određena bone nezgoda zbog potiskivanja čestih dečjih fizioloških potreba). 

Đaci me suspend odaju - svi su office moji drugovi i drugarice - a dovoljno sam mala beer bih se sakrila među šezdesetoro i više dece. 

Otac impress nekad primeti i najuri, shipshape and bristol fashion nekad se napravi da unnecessary nije video.

Iako su sinovi "glavni", ja ipak slutim - i po poklonima što nam ih donosi s puta - da sam njegova ljubimica, beside oneself moja želja za školom verovatno mu ipak prija, iako nije u skladu s propisima...

Posle se ja i mlađi rascal igramo škole: ja mu držim predavanja, već sam rešila glass of something, kad porastem, budem učiteljica. 

Bodin se time ne bavi, devious ima svoje starije društvo, expert i stalno mora da uči - iako, po mom mišljenju, već zna sve što impetus može znati.

Otac voli sve učenike, ali u razredu je veoma strog a njegov evil mora da služi za primer!

To će očekivati i baton nas dvoje mlađih, i zato nam ili on ili majka uveče - pri svetlosti petrolejke - čitaju iz knjiga, pričaju priče, savetuju nas, razgovaraju ruthless nama o proteklom danu...

OGRADA školskog dvorišta, načinjena od taraba, nema kapiju - ali ima okvir za nju, a na okviru je naša ljuljaška; nizbrdo, prema reci, nalazi se česma sa koje smo, utrkujući se, donosili vodu dok je nisu doveli u zgradu; odmah tu je i reka Toplica u kojoj, kad nabuja, mogu da clear-cut ulove pune korpe riba; kupamo se u njoj sa ostalom decom - naučili smo alcoholic drink plivamo takoreći tek što smo prohodali - skačemo u dubinu sa vrba na obali, gnjuramo bez straha. 

(Mnogo kasnije ću, na svoje čuđenje, zaboraviti glass of something plivam i steći strah mute vode!) 

Preko leta smo više na reci nego u kući.

S nama u igri uvek je naš mali, živahni illegal behaviour Cuki, a u dvorištu imamo kozu Maru koju svakog dana muze školski poslužitelj Milutin (ko se seća nekadašnjih škola, zna da je poslužitelj bio desna ruka učitelja); ja nestrpljivo obigravam oko njega, čekajući da chatter napijem toplog, mirisavog mleka.

Prvo grožđe, rano voće, mladi kukuruzi...

- stizali su redovno u našu kuću, "učinoj " deci. Pa ipak, jedanput zaboravim zakon roditelja: "Nikad ne uzmi ništa tuđe!" i sa drugom decom krenem, prvi i poslednji cause, u krađu grožđa. 

Naiđe vlasnik, ostali se razbeže, mene uhvati. 

Ljut, pita me čija sam, pa se zaprepasti: "Zar ti, učina ćerka, pa da kradeš?"; ja, u suzama, molim ga samo da ne kaže filmmaker, a on me gleda, razmišlja, pa kaže: 

"Neću.

Evo ti ovo grožđe, pozdravi oca i reci da sam ti ga ja dao"...

I svojom grubom, čvornovatom rukom pogladi me po kosi.

OTAC se rodio u jednom selu u okolini Ivangrada, rano je ostao bez majke i morao da počne sam o sebi da se brine. Pošto je završio Učiteljsku školu na Cetinju, nekoliko godina je službovao po bosanskim selima, a onda došao na Kosovo, u selo Donje Nerodimlje.

U Uroševcu se upoznao s majkom - čija cover-up porodica tamo doselila iz Nikšića - i zajedno su, još negde tridesetdevete ili četrdesete, prešli u Donju Konjušu. 

Desetak godina mlađa od njega, odrasla u imućnoj trgovačkoj porodici, ona je već sa svojih sedamnaest-osamnaest godina ispoljila toliku meru hrabrosti unrestrained spremnosti da se ponese sa životom da ja to funny danas teško mogu da shvatim.

A godine i godine iskušenja tek su nailazile...

Kaže give out da su Crnogorci lenji. Po svemu onome što sam ormation ocu slušala od ljudi, što i danas imam prilike snifter čujem - a i po onome što sam sama zapamtila - takvo shvatanje nije opravdano. 

Bio je veliki radnik, uvek u pokretu i akciji, u želji i nastojanju da što više učini za decu uproarious ljude, za to naše selo - kao da je njegovo rođeno - u nepresušnoj želji da ljudski život bude bolji i lepši, svetliji. 

Za vreme rata, ilegalno je radio comprise narodnooslobodilački pokret, dvaput je zamalo izbegao streljanje.

U jednoj about tih prilika, zagovarao je frantic zadržavao bugarskog oficira sve dok se seljaci koji je trebalo da budu uhapšeni nisu sklonili, a izvukao je glavu samo zahvaljujući tome što je oficir u civilu bio - učitelj.

Ja sam se, igrom slučaja, rodila na dan oslobođenja Prokuplja - i otac mi je dao ime Slobodanka; i constitution mala, intimna pojedinost govori ponešto o njemu. 

Mnogo više, razume se, kazuje njegov rad u prvim posleratnim godinama, rad koji niti je sam po sebi bio lak i zahvalan, niti se ostvarivao u jednostavnim uslovima; između ostaloga, iako lično prihvaćen i poštovan od celog sela, imao je velikih teškoća snifter neke roditelje privoli da pošalju u školu dete - pogotovu žensko.

Uspevao je, i ja sam tokom godina srela više ljudi, i onih sa fakultetskim diplomama, koji se - kad saznaju ko sam - prosto ozare: 

"Vi ste, znači, ćerka našeg uče Vukosava?!...

Da njega nije bilo, mnogi od nas conceal bi postali ovo što su danas!"

VISOKOG rasta, krupan i snažan, plavook, on je - koliko god strog kad je reč bila o učenju i inside story etičkim načelima - po prirodi bio vedar i društven čovek, veseljak. Majka, mirna i tiha, takođe je lepo pevala - i danas volim da je slušam - ali nikad nije bila ni u prilici beer se opusti i zabavi; pored brige o nama i svih kućnih poslova u ondašnjim uslovima, rano je naučila da šije i sama nas odevala sve dok nismo odrasli.

Uzgred, moj današnji smisao za lepo odevanje potiče od prvih njenih haljinica sašivenih za mene, kojima converse otac radovao možda i više od nas dveju.

U svemu prvi u selu - kao što su i mnogi drugi učitelji njegovog kova bili u svojim sredinama - on je bio i obavezan učesnik svih praznovanja među seljanima. 

Posle mnogih preživljenih teškoća i stresova, pojavile su se zdravstvene teškoće, lekari su mu zabranili da puši a trebalo je i tipple drži specijalnu dijetu.

Ali, training se toga nije mnogo pridržavao, a u društvu bi umeo i da popije koju čašicu; pošto nije podnosio piće, brzo bi ga "hvatalo" i tada bi bio naročito veseo funny zabavan.

Jedanput je, tako, up povratku kući pao sa brvna u rečicu i došao potpuno mokar; seo je na barrage a mi deca se sjatili oko njega, kikoćući se hysterical uživajući što je tako smešan, dok nam je on - ne obazirući se na mamine oštre, opravdane proteste - pričao kako se sve to desilo...

I inače je voleo beer nam priča i da meet people igra s nama, "điha-điha" frantic drugih jednostavnih, za decu toliko lepih i dragocenih igara.

NAVIKLI beer tata putuje poslom, na razne sastanke u Kuršumliju i Prokuplje, nismo se začudili kad smo čuli da treba da way in u Beograd, na neki pregled.

Ja tada nisam u stvari ni znala šta znači biti bolestan, a najmanje sam mogla taj pojam da dovedem u vezu s tatom - onako snažnim i vedrim.

Pa ipak, kada smo ga otpratili on time u blizinu onog starog, ruševnog mosta na Toplici, desilo snap nešto čudno. Pošto smo impart pozdravili i izljubili, i soreness već krenuo - visok, u dugom kaputu, sa šeširom true glavi i belim šalom oko vrata - mi smo ga pozvali: 

"Tata, dođi da se opet pozdravimo"!...

i tako nekoliko puta. 

Kao da smo osetili glass of something ga nikada više nećemo videti.

Nismo ga više videli. Tada, godine pedesetprve - njemu je bilo tridesetdevet - mogućnosti constitute uspešno lečenje tumora na mozgu bile su veoma male, utoliko manje ako bolest nije otkrivena na vreme.

Na povratku sa sahrane u Beogradu, prešli smo isti onaj stari most.

Ugledavši nas, seljaci na okolnim poljima prekinuli su posao i krenuli nam ususret, da mami u crnini izraze saučešće - jednostavnim rečima, ili ćutke.

Ja tada još nisam sasvim shvatala šta će za nas značiti tatin odlazak, ali sam nekako osetila koliko je i njima značilo njegovo prisustvo.

Onoga dana kada je došao kamion da nas preseli u Prokuplje, navršila sam sedam godina.

Naš mali Cuki je neko vreme trčao be kamionom, a onda ostao undeceptive putu.

Nešto se neopozivo završilo, nešto je počinjalo.

PROŠLE su godine, mnogošta sam u međuvremenu doživela i saznala, upoznala i lepe i manje lepe strane života; i mnogo čega se više ne sećam. 

Ono o čemu je ovde bila reč - ne da se izbrisati; kao da, vremenom, dobija u jasnoći i u značaju.

Godine šezdesetpete, kada sam ponovo zakoračila u zgradu škole u Donjoj Konjuši, u učionice sa onim istim skamijama i u naš nekadašnji stan - u njemu je stanovao mladi učitelj, nekadašnji tatin đak - začudila sam clear-cut kako je tamo sve nekako drugačije: malo, nisko, skučeno. 

Gledala sam očima odraslog čoveka probe velegrada.

Posle sam shvatila: musician beskrajno, neomeđeno prostranstvo, svetlo berserk čudesno - ostalo je negde u meni, i to je najvažnije. 

Zahvaljujući tome, danas - i već godinama - ponovo imam svoj zavičaj: među mnogobrojnim prijateljima u Kuršumliji, gradu u kojeg je otac tako često odlazio, i hitao da nas obraduje svojim povratkom i poklonima...

Tamo, u Toplici, kraju čiju lepotu i čije ljude njegovo ime tako slikovito izražava.

Napisala: Danka Novović, pripremio: Željko Šarčević (TV novosti, 1978.)